0. Уранополис; 1. Лука Дафни; 2. Манастир Ксиропотам; 3. Манастир Светог Пантелејмона; 4. Манастир Ксенофонт; 5. Манастир Дохијар; 6. Манастир Костамонит; 7. Манастир Зограф; 8. Манастир Хиландар
* * *
Из Београда до Уранополиса колима се може стићи за један дан. Стигли смо предвече и преноћили у Уранополису. Ујутру смо преузели дијамонтирионе, купили бродске карте и нестрпљиво чекали време поласка. Око 9 сати улазимо у брод, у ствари трајект, и са горње палубе разгледамо панораму Уранополиса. Заузели смо места одакле ћемо имати добар поглед и чекамо да брод крене. После двадесетактак минута чујемо појачан рад бродских мотора, и тако отпоче наше прво путовање.
Путници
Међу путницима је и доста монаха. То су монаси из светогорских манастира који се враћају у своје манастире, а има и монаха који, као и ми, имају жељу да обиђу ово јединствено место.
Верни пратиоци брода
Прво пристајање брода је у луци манастира Хиландар - Јованици, затим долазе луке манастира Зограф и Костамонит, а потом се указује прелеп поглед на манастире Дохијар, Ксенофонт и Манастир Светог Пантелејмона, који се налазе на самој обали.
Излазак из брода у луку Дафни
После 2,5 сата вожње, брод стиже у луку Дафни која припада граду Кареји. То је једина права лука на Светој Гори. Луке манастира које смо видели су само пристаништа, док у Дафнију постоји улица са пар продавница, ресторан, лучка полиција и царина. Један аутобус чека брод и у њега се могу сместити путници који желе да иду у Кареју. Кареја је од луке удаљена 12 километара, а путовање аутобусом траје око један сат.
Лука Дафни
Нама аутобус није био потребан. Упутили смо се макадамским путем ка грчком манастиру Ксиропотам. Овај манастир се налази на око 3 километара од луке. Кратка релација за почетак, али до одредишта је било потребно савладати и поприличну висинску разлику.
Поглед на луку Дафни
После око пола сата пешачења указује нам се леп поглед на луку Дафни. Из луке воде два пута. Један је за манастир Ксиропотам, где смо се ми запутили, а други пут води на супротну страну, до манастира Симонопетра.
На путу за Ксиропотам
Иако смо ишли макадамским путем околина нас инпресионира. Лево од пута гледамо обалу мора са бројним увалама (у којима је забрањено купање) и чистим морем, док нам се са десне стране пута указују призори као на слици.
Манастир Ксиропотам
После једног сата напорног хода у даљини угледасмо високе чемпресе.
Наилазимо и на групе мула (можда и мазги) и на уређене маслињаке. То су први
знаци да је манастир у близини. Било нам је потребно још пола сата да угледамо
и зидине манастирских конака.
Манастирска црква
У манастиру је све “под конац“. Двориште, зграде конака, црква, помоћне просторије, све је беспрекорно сређено. Ово је, испоставло се, један од најуређенијих манастира на Атосу.
Унутрашњост манастирких конака
Пронашли смо просторију која у светогорским манастирима носи назив АРХОНТАРИКИ, што би у нашем преводу било – гостопримница. Монах задужен за пријем гостију, нам је изнео послужење: ратлук, хладну воду, чашицу уза и кафу. Ништа боље нисмо могли ни да замислимо за брзи опоравак. Исписали смо своје податке у књигу гостију и одлазимо у собу у коју смо смештени. Упознали смо се и са правилима каја важе у манастиру. Служба у цркви је од 17 – до 19 часова, а после службе почиње вечера. Јутарња служба почиње од 4 и траје до 8 сати. Одмах после службе је доручак. Оваква правила важе и за већину манастира које ћемо посетити. Пошто смо се мало одморили, обишли смо манастир а затим отишли у цркву на службу.
Конаци
Унутрашњост манастирских конака нас је изненадила. Собе су беспрекорно уређене, намештај је нов а тоалет снабдевен течним сапуном и топлом водом. У једној просторији конака се налази и библиотека која је гостима на располагању. Да би је могли користити било би добро знати Грчки. После јутарње службе и доручка остављамо прилог у манастирској цркви, што је уобичајен начин да се захвали манастиру на гостопримству. Други начин је да се купи неки од бројних сувенира који се продају у манастирским сувенирницама. После неколико снимака по јутарњем сунцу напустили смо Ксиропотам и упутили се ка руском манастиру Светог Пантелејмона, који се налази на обали. Стаза се спушта до мора вијугавим путем кроз медитеранско растиње - право задовољство. После 45 минута лепе шетње стижемо до руског манастира.
Свети Пантелејмон. Поглед са брода.
Манастир Светог Пантелејмона нам се чини као велики град. Некада је овде боравило и до 2000 монаха. Данас их има стотинак и сви су веома запослени, јер се у манастиру много гради. Обнављају се запуштени конаци и сређује цео комплекс. Јасно је да ће овај манастир за пар година сијати у некадашњем сјају.
Конаци на послеподневном сунцу
Фотографисање у унутрашњости манастира није дозвољено, а ми смо, као добри гости, поштовали сва правила домаћина. Јели смо све што се у манастирима припремало. Иако смо код куће често избирљиви, овде нам је било одговарајуће све што су изнели пред нас. Такође смо редовно одлазили у цркву на службе, а једино осдступање које смо себи допуштали је да на јутарњу службу стигнемо нешто касније. То смо правдали потребом да се одморимо од пешачења на које нисмо навикли.
Једна од манастирских цркава
Манастир Светог Пантелејмона нам је био посебно интересантан, јер се се у њему замонашио Свети Сава. Нажалост, сви монаси су били веома запослени, па нисмо имали саговорнике који би нам нешто више о томе рекли или показали.
Поглед на унутрашњост манастира
Обишли смо главну цркву, видели једно од највећих црквених звона на свету које је тешко 13 тона и били у гостопримници. Овде је послужење другачије него у грчким манастирима. За окрепљење, гостима се нуде различити чајеви из самовара и руски двопек. Направили смо пар снимака изван манастирских зидина и припремили се за наставак пута.
Чекало нас је пет километара пута уз обалу до манастира Ксенофонт. Стаза је била пријатна за пешачење и уз савладавање повремених успона до Ксенофонта смо стигли за око сат времена.
Манастир Ксенофонт
И манастир Ксенофонт је, иако мали као и Ксиропотам, беспрекорно уређен и веома је пријатно провести време у њему. На сваком кораку се види да неко са много пажње и љубави брине о сваком детаљу.
Део дворишта
У грчким манастирима је по правилу највише Грка у архонтарикију, који се овде осећају као код куће. Наравно, увек успеју да пронађу и неки део манастира где је и пушење дозвољено, па сми и ми (неки од нас) успевали да уз цигарету попијемо понуђену кафу или узо.
Манастирска црква
У манастиркој цркви су нам, иако нисмо били у време службе, изнели своје највеће реликвије. Чудотворне иконе, делови моштију светаца... Сваки манастир Свете Горе у својим ризницама чува овакве реликвије према којима се монаси односе са посебном поштовањем. Посебан и свечан ритуал је изношење и разгледање ових реликвија.
Рибњак
У току овог дана смо планирали да обиђемо још и манастир Дохијар и Костамонит, тако да није било времена за дужи боравак у Ксенофонту. Наточили смо свежу воду и кренули даље.
Манастир Дохијар - поглед са брода
Манастир Дохијар је први манастир који смо угледали када смо пловили бродом ка Дафнију. Сада се крећемо ка њему путем који делом иде уз обалу а делом преко брда. Све у свему, још једна лагана пешачка тура.
Капела изван манастирских зидина
Дохијар је, чини се, још мањи од Ксенофонта, али је и овај манастир у беспрекорном стању. Пре неколико година је извршена реконструкција целог манастира тако да данас изгледа као нов, или можда, као некада.
Звоник и конаци
Иако су сви манастири на Светој Гори саграђени између 10. и 13. века, већина их је горела у пожарима, рушена али и обнављана, тако да је тешко утврдити старост појединих објеката. Нас пут води даље до најскромнијег грчког манастира на Светој Гори - манастира Костамонит.
Манастир Костамонит
Иако нам се чинило, гледајући нашу карту, да би смо могли стићи до Костамонита стазом директно уз брдо, саветовали су нам да је боље и сигурније да идемо уз обалу до луке Костамонит, а да се одатле путем испењемо до манастира. То је стаза од око 5,5 километара. Два ипо километара стазе иде уз обалу, док од луке до манастира води пут од 3 киломатара са пристојним успоном.
Улазна капија
После сат времена пешачења од луке, стиже се до манастира Костамонит. Испред улазне капије налази се чесма која добро дође уморним и ознојеним путницима.
Архонтарики се налази на другом спрату до кога воде дрвене степенице а плафонске дрвене греде су ниске, тако да је неопходна сва пажња да се не удари главом у неку препреку. Пошто смо обавили уобичајене ствари око пријављивања, са још неколико Грка смо се сместили у 10-то креветну собу.
Конаци
У делу конака где смо били смештени нема струје. Петролејке на зидовима осветљавају простор, али се у току ноћи гасе. Исто стање је и у тоалету у коме се налазе и чесме без топле воде. Без батеријске лампе није добро ићи у "ноћне шетње". Касније смо схватили да у манастиру нема струје, већ само агрегат који снабдева струјом само најосновније просторије: цркву, кухињу, трпезарију... Овде смо имали прилику да употребимо и вреће за спавање које смо понели. Пребацили смо их преко кревета и одлично се одморили.
Дневне активности
Реч скромно, се не односи само на гостињске делове манастира. Ово је једини манастир где монаси немају велику помоћ спољних радника. Већину послова обављају сами обучени у старе и похабане мантије. Међутим, када дође време за службу њихов изглед се мења. Тада облаче чисту, свечану одећу и достојанственo се посвећују божијој служби. Били смо и на вечерњој и јутарњој служби, а када смо пред полазак, пожелели да оставимо прилог манастиру - нисмо успели. Црква је била затворена, а у овом манастиру ни продавница сувенира не постоји. Искрено, нас је више изненадио "луксуз" у манастирима које смо до тада обишли него стање у овом манастиру, јер када смо кретали на пут, овако смо и замишљали аскетски живот светогорских монаха.
Лука манастира Зограф
Било је време да напустимо Костамонит. Чекао нас је пут до бугарског манастира Зограф. Пречицом, преко брда, до Зографа има око 3 километара, али су нам скренули пажњу да је не користимо. Рекли су нам да су стазе зарасле, и да је боље да се вратимо путем којим смо дошли: путем до мора, па до луке Зограф која је врло близу, а из луке можемо делом путем, а делом шумским стазама до бугарског манастира. Били смо одморни и није нам био проблем да пређемо пут од око 10 километара.
Манастир Зограф
Успут смо правили паузе за кафу, сок и по неку цигарету (да нас свеж ваздух не изненади претерано). Имали смо и урме које смо купили на солунској пијаци, и добро су нам дошле да повратимо изгубљену енергију. После око 2 сата шетње угледали смо зидине манастира на врху брда.
Конаци
И у овом манастиру је све скромно. Дуго година је био запуштен, а тек после промене система у Бугарској, почела су да пристижу скромна средства за обнову. Међутим, и овде је боравак био врло пријатан.
Обилазак објеката изван манастира
Бугарски монаси су били расположени за разговор и врло лако смо се споразумевали. Радо су нам показали најстарију малу манастирску цркву. Чак су пожелели и да се фотографишу са нама, што иначе није обичај на Светој Гори.
Ноћ у Зографу
За разлику од грчких манастира, овде је служба у цркви разумљива, па ју је лакше пратити. И манастир Зограф, као и сви други манастири, у својој ризници чувају свете реликвије: чудотворне иконе, делић крста на коме је страдао Исус Христ, делове моштију светаца.... Иако нам је боравак
овде био врло пријатан, морали смо да кренемо даље. Чекало нас је још 10 километара
пута до нашег циља - манастира Хиландар. Намерно смо овако
испланирали пут да, после 40-ак километара пешачења, као прави
ходочасници стигнемо до Хиландара. Стаза није била напорна. Неколико мањих успона и спуштања, неколико краћих пауза и за мало више од једног сата са брда угледасмо наш Хиландар.
Оштећени конаци Хиландара
Са зебњом смо ишчекивали у каквом стању ћемо затећи Хиландар после несрећног пожара који га је задесио. Међутим, позната нам и је чињеница да на Светој Гори нема манастира који није страдао у пожару. Уз велики труд и рад, свака штета може да се надокнади. Срећа у несрећи је била да је ватра захватила само један део манастирских конака. Црква, ризница, трпезарија и пирг Светог Саве су остали неоштећени.
Фреска Богородице на улазној капији
Ова фреска Богородице се
налази изнад улаза у манастир, а једна интересантна прича је везана за њу.
Наиме, у време пожара који је захватио манастир, изгорели су и улазни бедеми и
све што се у њима налазило. Једино је фреска Богоридице неким чудом остала
неоштећена.
Реконструисани делови Хиландарских конака
Последњих година радови на обнови Хиландара су убрзани. Овако изгледају
спољни бедеми манастирских конака седам година после наше прве посете Хиландару.
Унутрашњи делови манастира
Очекује се да ће за неколоко година цео манастир изгледати овако. У деловима конака налази се дванаест малих цркава - параклиса.
Пирг Светог Саве
Југоисточни бедеми
манастира и пирг Светог Саве. То су делови манастира који нису били оштећени у
пожару.
Саборна црква
Хиландарску саборну цркву су у
12. веку саградили Свети Сава и његов отац Свети Симеон (Стефан Немања). Данашњи изглед је добила и захваљујући ктиторству краља Милутина и кнеза
Лазара који је крајем 14. века подигао припрату и тако одредио коначни
изглед манастирског храма. Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. У њој се налазе и најзначајније хиландарске реликвије - кивот Светог Симеона и чудотворна икона Богородица тројеручица.
Лоза Светог Симеона
Из гробнице Светог Симеона израсла је винова лоза. Грожђе ове лозе има
моћ исцелења, нарочито у случајевима неплодности код брачних парова.
Богородица Тројеручица у манастирској трпезарији
Када је Архиепископ Сава
посетио Храм Светог Саве Освећеног у Палестини добио је на поклон три реликвије:
чудотворну икону Богородице Тројеручице, чудотворну
икону Млекопитатељницу и пастирски штап светог
Саве Освећеног. Чудотворна икона Богородице Тројеручице се налази у Хиландару, док се икона Млекопитатељница и пастирски штап светог
Саве Освећеног чувају у Кареји у испосници Светог Саве.
Сушионица
Док смо боравили у нашем Хиландару, обишли смо и старо пристаниште и цркву Светог Василија која је у фази обнове. Такође смо обишли и манастир Есфигмен који се налази на око 4 километара од Хиландара, али овај манастир ће бити представљен у нашем другом путовању.
* *
И тако се завршило наше прво путовање. Манастирски аутобус нас је одвезао до Јованице (хиландарске луке), где смо сачекали брод који нас је превезао до Уранополиса.
