3. Путовање

Атос - трећи пут

0. Уранополис; 31. Дафни; 32. Скит Свете Ане; 33. Атос; 34; Манастир Светои Павле; 35. Манастир Дионисије; 36. Манастир Свети Григорије; 37. Манастир Симонопетра

Планирали смо овај пут као "искусни светогорци". На време смо се јавили Светогорском бироу и добили жељени термин за посету, контактирали смо манастире, припремили ранчеве (које користимо само када идемо на Свету Гору), и потребне ствари за пут. Једино нас је помало забрињавала наша физичка (не)спремност. Осим поменуте "ситнице", могло је да нам поквари пут само лоше време, али искуство нам је говорило да су у месецу мају мале шансе да нас изненади неко невреме. 

Солунска пијаца

Путовање се одвија уобичајено: свраћамо у Солун да посетимо пијацу и снабдемо се са још по неком неопходном ситницом, а потом следе вечера и спавање у Уранополису. У 8 сати изјутра смо спремни. Преузимамо диамонтирионе, купујемо бродске карте и уз грчку кафу чекамо време за укрцавање у брод. Брод нас довози до луке Дафни, где "хватамо" други брод који вози од Дафнија до Свете Ане и Каруље.

Скит Свете Ане

Наш циљ је скит Свете Ане, који сматрамо за добру полазну тачку за успон на врх Атоса. Од луке до скита треба да савладамо поприличан успон. По нашој процени скит се налази на око 250 до 300 мнв. 

Пут до скита

На овим деловима Свете Горе нема путева. Стазе, као на слици, су једина веза монаха у са луком.

Сусрет

Чесма на стрмом путу до скита је је идеално место за предах и окрепљење.

Лево: улаз у цркву

Скит Свете Ане је невелик, али је веома лепо уређен. Није опасан зидинама као манастири које смо посетили, већ се састоји од више десетина објеката распоређених по овој стрмој падини. Главна црква скита је посвећена мајци Богородице - светој Ани.

Мала црква

Црквене службе у скиту краће трају него у манастирима, тако да смо имали више слободног времена него што смо навикли. Искористили смо га да обиђемо неке од објеката који припадају овом скиту.

Паркинг

Без мула и мазги тешко би се могао замислити живот на оваквом месту. Некада су преносиле грађевински материјал за зидање ових објеката, а данас транспортују храну, дрва за огрев и све друге потрепштине које бродом стижу до пристаништа овог скита.

Поглед из скита

Иако је скит Свете Ане успутна станица многим посетиоцима, који су се запутили на врх Атоса, у скиту смо сами. После вечерње службе још мало уживамо у несвакидашњем призору, али због очекиваног напорног сутрашњег дана, раније одлазимо на спавање.

Светогорска пустиња

Керасија и Каруља су два невероватна места која нису ни манастири, ни скитови. Њих чини скуп испосница које су дограђиване уз стене или пећине. У њима бораве монаси који су се одлучили за молитве у осами. Испоснице су распоређене по стрмој падини и веома је тешко доћи до њих. Монасима који овде тихују, манастири достављају непходну храну тако да могу да буду у потпуности посвећени својим молитвама. Имали смо срећу да будемо у прилици да разговарамо са, нажалост покојним, оцем Стефаном, хиландарским монахом који се одлучио за овакав начин живота. Овај крај зову и "Светогорска пустиња", по монасима које, због њиховог начина живота, зову и пустињацима.

И ова два места могу бити полазна тачка посетиоцима који желе да иду ка врху Атоса.

Упозоравајући успон

Устали смо рано, били на служби и спремили се за полазак. Издвојили смо ствари које ће нам бити потребне за наредна два дана: врећа за спавање, нешто хране, вода, батеријска лампа.... 

Предах

Остатак ствари смо оставили у Светој Ани са идејом да их преузмемо у повратку. Планирали смо да по спуштању са планине прођемо поред Свете Ане, узмемо остатак ствари, и одемо до манастира Светог Павла, где смо намеравали да преноћимо.

Лепши део пута

До врха Атоса има око 13 километара. Стаза је већ на почетку је упозоравајућа. Велики успон преко пар високих брда нас опомиње, али ми храбро настављамо даље. После око два сата хода стаза постаје питома и пролази кроз шуму тако да се мало опорављамо од претходних напора. У једном тренутку пут скреће лево, отприлике на месту где би се нашли да смо пошли преко Каруље. Схватамо да тек од овог места почиње успон на Атос. Правимо честе паузе. Кафа, сок и по неки кекс или урма враћају нам потрошену енергију. Успут користимо прилику да направимо и неку фотографију. Напредујемо полако. Време је сунчано, али више нема шумских стаза, па се боримо и са врућином. Не журимо, јер нам је ово једини задатак за цео дан. Касно после подне већ, добро изморени, угледасмо Панагију. Панагија (на грчком Богородица) је објекат који се налази на 1500 мнв, и који путници користе да предахну на путу до врха Атоса. Ово је место где ћемо преноћити и сутра наставити пут.

На 1500 мнв

Панагија има две просторије. У једној просторији се налази мала капела са резервоаром за кишницу која је и једина вода која се може наћи на овој висини, а у другој просторији се може преноћити. Соба за спавање је опремљена само танким и поприлично прашњавим подметачима распоређеним по бетону. Срећа је била да смо имали вреће за спавање.

Радознали домаћини

На путу ка врху Атоса нисмо никога срели. Били смо једини који смо тога дана пожелели да видимо Свету Гору са највишег планинског врха. Али зато нас је дочекало десетак радозналих мазги које су се слободно кретале у околини Панагије. Биле су жедне, а навикле су да их посетиоци напоје кишницом која се налази унутар објекта. У току ноћи смо из даљине чули и завијање шакала којих има на Атосу, али их нисмо видели.

Панагија и врх Атоса

Спавање на бетону је било прилично неудобно тако да смо једва чекали да сване. Ипак смо успели да се колико-толико одморимо и чим је свануло били смо спремни за наставак пута.

Ка врху

Остављамо у Панагији и оно мало ствари које смо понели са собом, и крећемо ка врху. Док смо полако напредовали престигла су нас два Грка. Очигледни је било да су у доброј кондицији (изгледали су као прави планинари), и да овакве излете често праве. Док смо ми стигли на пола пута до врха, они су се ваћ враћали. Нисмо се деморалисали, већ смо наставили својим темпом и за око један и по сат савладали 533 мнв стигавши до врха.

Крст светог Атанасија Атонског на 2033 мнв

Застава коју држимо на највишиј тачки Атоса је некадашња византијска застава, односно данас званична застава Свете Горе.

Задовољни што смо успели у својим намерама осећамо се сјајно. Седимо на стени, пијуцкамо инстант кафу и уживамо погледу на полуострво. Време је лепо, сунчано али и мало ветровито, а видљивост је добра. Препознајемо Кареју у даљини, затим Ивирон, па Симонопетру..... Дивно.

Поглед са врха

У близини крста светог Атанасија Атонског који обележава највишу тачку планине, налази се и мала капела посвећена Преображењу Господњем. У њој се сваке године уочи Преображења врши бдење и обавља литургија. Тада се на овом месту окупи велики број верника. Ову службу обављају монаси Велике Лавре јер овај део Свете Горе припада једном од пет главних манастира Свете Горе - Великој Лаври.

У цркви

После кратког боравка у цркви спремамо се за повратак. Одлазимо до Панагије да покупимо ранчеве, обновимо залихе воде и спуштамо се истим путем којим смо дошли. Идемо прилично брзо. Нема успона, па су нам и паузе много ређе него јуче. Према плану, требало је да свратимо до скита Свтет Ане, узмемо ствари и наставимо до манастира Светог Павла. Међутим, када смо стигли до Свете Ане, схватили смо да не можемо даље. Нисмо више били у стању да контролишемо ход, јер нас ноге нису слушале. Монах који нас је дочекао у Светој Ани, само се насмејао и позвао нас је да ипак преноћимо овде. Било је очигледно да нисмо били први који су преценили своје могућности.

Манастир Свети Павле

Ујутру се захваљујемо својим домаћинима и крећемо ка манастиру Светог Павла. Одморени, али са јаком упалом мишића, пешачимо два сата стазом којом се час пењемо, а час спуштамо.  Од тренутка када смо угледали манастир, било нам је потребно још око пола сата да прођемо кроз манастирске капије. Стигли смо у време када је већина монаха у неком послу. Срећемо једног монаха и питамо га да ли можемо да обиђемо цркву, али нам он одговара да је црква затворена и да нема никог ко може да је отвори. Међутим, када је чуо одакле смо, одједном му се расположење променило. Одвео нас је у гостопримницу где смо се одморили уз послужење (за које на Светој Гори кажу - керазма), а монах задужен за цркву нас је дочекао испред отвореног храма. Опет се показало: на Светој Гори је лепо бити гост из Србије.

Вртови

Манастир Свети Павле је основан у 10. веку Указом византијског императора Романа (император Роман се помиње и као ктитор нашег манастира Прохор Пчињски). Основао га је син византијског владара Прокопије који је носио монашко име Павле (свети Павле или Павле Ксиропотамски). У 14. веку манстиром су управљали словенски монаси, а уз велику помоћ Ђурђа Бранковића. Од 18. века управу над манастиром су преузели Грци. Саборни храм манастира је посвећен празнику Сретење.

Саборна црква

После краћег боравка у овом манастиру настављамо пут. Уским, често стрмим стазама ходамо око два сата до једног од пет главних манастира Свете Горе - манастира Дионисије.

Манастир Дионисије

Потребно нам је да савладамо бројне степенице да би дошли до дела манастира предвиђеног за госте, јер се овај манастир Налази на стени високој 80 метара. У гостопримници влада пријатна атмосфера. Велики број Грка смештених на једној тераси, уз кафу и узо, ћаска са монасима. Прикључили смо им се у испијању кафе, али обзиром да не разумемо ни реч грчког, ћаскамо међусобно.

Конаци у стени

Овај манастир је основао у 14. веку преподобни Дионисије уз помоћ византијског цара Алексеја Комнина 3. Манастирску цркву је саградио владар Молдавије и Влашке, Јован Петар у 16. веку. У манастирској ризници чува се најстарија икона Богородице на Светој Гори која је необична и по техници у којој је настала. Израђена је у воску.

Средства за обавештаваље

Узимајући у обзир наше јучерашње напоре, одлучили смо да овде завршимо путовање за овај дан. Било нам је потребно још мало одмора како бисмо сутра могли да дођемо до манастира Григоријат, а затим обиђемо и манастир на високој стени - Симонопетру.

Манастир Григоријат

Од Дионисија до манастира светог Григорија води стаза уз обалу мора у дужини од пет километара. Слична је стазама којима смо већ прошли претходног дана. Горе - доле, доле - горе, па опет тако. По свтогорским картама и проспектима често се може наћи и даљинар са растојањима између манастира. Обично има две колоне. У горњој је дужина стазе, а у доњој колони је означено предвиђено време пешачења за дату раздаљину. То време називају "монашко време". Ми смо само ретко успевали да се усагласимо са "монашким временом". Углавном смо имали знатна прекорачења.

Улаз

Манастир се налази на стени високој двадесетак метара на самој обали мора. Основао га је  преподобни Григорије Синаит, у 14. веку. Свети Григорије нам је познат и као оснивач манастира Горњак. Како се у манастиру Горњак чувају мошти светог Григорија, игуман и монаси Григоријата често долазе у Србију да се поклоне моштима свог оснивача. Тако је и један горњачки монах упознао овдашњег игумана и са њим дошао на Свету Гору у овај манастир. Имали смо задовољство да упознамо монаха Јована и да разговарамо са њим.  Саборна црква манастира је посвећена светом Николи и у овом манастиру се може видети једна од најлепших икона овог свеца.

Поглед кроз фијалу

Идеја нам је била да овај манастир обиђемо и наставимо пут до Симонопетре, где смо планирали да преноћимо. Када смо монаху који нас је дочекао изложили наш план, сумњичаво је вртео главом. Позвао нас је да останемо овде или да се, ако не успемо да добијемо смештај у Симонопетри, вратимо и преспавамо овде. Био је то љубазан позив, али смо ми решили да се држимо нашег плана.

Манастир Симонопетра

Манастир Симонопетра је удаљен од Григоријата око два и по километара. Растојање је мало, али висинска разлика је поприлична. Налази се на стрмој стени на око 300 метара надморске висине. По јаком сунцу до манастира нам је требало сат и по времена.

Бедеми Симонопетре

Манастир је основан у 12. веку, а оснивач је био свети Симон преподобни. Требало је много труда и вештине да се на оваквом месту подигне грађевина, али се по легенди свети Симон молио Богородици и жеља му се испунила. Величанствени манастир је био саграђен. Манастир је у средњем веку имао значајну помаћ српског владара Јована Угљеше.

"Висећи вртови"

Поприлично уморни ушли смо у манастир који је са унутрашње стране изгледао некако стешњено. Прошли смо невеликим дворишним делом са пуно степеница до архонтарикија. Ту нас је дочекао монах домаћин и, на нашу жалост, потврдио причу коју смо чули у Григоријату. Нисмо могли ту да преноћимо. Тако смо, после кратког боравка у овом манастиру, кренули назад ка месту где ћемо провести ноћ.

Поглед из гостопримнице

Наше путовање (пешачење) се овде завршава. Ујутру смо бродом отпловили до хиландарске луке Јованице одакле су нас "Хиландарци" превезли до нашег манастира. После још једног дана проведеног у Хиландару, задовољни, кренули смо ка Београду.